Jer sam odbegao od trpeze zanemelih bogova,
pokupivši ostatke nektara, pre nego se
spustila zavesa na senku ključara.
Jer spavate okamenjenih glava na truloj travi,
kraj zaleđenih reka, opkoljeni ćutanjem zveri,
dok vetar vreba vaše seme posejano,
i ono usnulo u hladnoći.
Jer sam svece povezanih očiju svezao za direke,
da ne gledaju ovu ni tragediju ni farsu,
da svoje prste s vašim memljivim kostima
u žrtvenu jamu ne stavljaju.
Jer buđenje vaše biće mi opomena da ne zaspim,
jer neće imati šta da se sanja osim užasa,
jer ste samo trske na koje ponor diše.
